Tražiš udovice za vezu, druženje, dobru zabavu? Dobrodošao! Ne želim da počnem ovu priču suzama, jer ih je već bilo previše. Ne želim ni da glumim ženu koja traži sažaljenje – to nikada nisam umela. U našoj maloj varošici ljudi vole priče, a još više vole da šapuću. Kažu da sam prelepa za nekog ko je toliko patio. Kažu i da se previše smejem za ženu koja je ostala sama. Možda su u pravu, a možda samo ne razumeju da život ne prestaje onda kada se sve u njemu jednom slomi.
Navikla sam na tišinu kuće. Na zvuk vetra koji prolazi kroz dvorište, na škripu kapije uveče i na miris lavande koji se zadrži u vazduhu kad padne sunce. Imam dvorište puno te lavande – sadila sam je godinama, red po red, dok nisam dobila ljubičasti mir koji sada okružuje kuću. Ljudi kažu da takvo dvorište ima samo neko ko voli lepotu. Možda je to tačno. Ali ja znam i da sam ga sadila da ne mislim na prazninu.
Bez patetike – moderne udovice za vezu.
Ne želim da patetišem. Nisam žena koja će te zatrpati tužnim pričama. Ono što je bilo – bilo je. Ostale su uspomene, ali i nešto drugo: neka čudna glad za životom koju ranije nisam ni primećivala. Posle svega čovek shvati koliko su dodiri važni. Koliko znači kad neko izgovori tvoje ime tiho, blizu, kao da je to mala tajna između dvoje ljudi. Nismo za starački dom, mi smo udovice za vezu.
Možda zato ponekad pomislim da sam gladna. Ne hrane, ne pažnje u onom običnom smislu. Gladna sam blizine. Tvojih reči koje dolaze polako, bez žurbe. Tvojih prstiju koji umeju da zastanu na pravom mestu. Tvog daha koji me podseća da nisam sama u ovoj velikoj tišini večeri.
Zrelost ima prednost.
Ako si premlad, verovatno me nećeš razumeti. Ne govorim to sa visine, nego iz iskustva. Mladost često misli da je sve igra, da je sve lako i prolazno. A ja sam naučila da neke stvari ostaju zauvek u čoveku. Ako si zreo, možda ćeš me razumeti bolje nego što misliš. Ali postoji i opasnost – mogao bi se izgubiti u meni. Ne zato što sam posebna. Već zato što žene koje su jednom prošle kroz gubitak često nauče kako da vole dublje, sporije i iskrenije.
U varošici svi znaju sve o svima, ili bar misle da znaju. Zna se kad ko ustaje, kad ide na pijacu, ko je s kim popio kafu. O meni govore tiho, kao o nekoj priči koja nije sasvim obična. Ne vide me poput udovice za vezu već matorku u kući sa dvorištem punim lavande. Žena koja se smeje malo preglasno i gleda ljude malo duže nego što bi trebalo.
I udovice za vezu zaslužuju strast.
Postoji nešto što oni ne razumeju. Udovice umeju da budu opasne, vrlo opasne. Ne zato što žele nekome zlo, već zato što su jednom već videle koliko život može biti kratak. Kada prestanu da tuguju, prestanu i da se plaše. Tada počnu da traže ono što im pripada – trenutke, dodire, reči, poglede.
Možda ćeš, ako pročitaš ove redove, pomisliti da je ovo samo priča žene koja se igra rečima. A možda ćeš osetiti nešto drugo – neku tišinu između rečenica, neku toplinu koja se ne vidi odmah. Ako se ikada nađeš u mojoj varošici, lako ćeš pronaći kuću. Prepoznaćeš je po lavandi koja miriše i kada padne mrak. A možda ćeš tada shvatiti i ono što neki naslućuju: da su nudovice za vezu žive i željne!
Ovde pogledaj moj profil i ako si onaj pravi – čeka nas mnogo strasti!
