Naša afera u kancelariji sada treba da bude afera van kancelarije, oboje smo se složili. Iznad svega, MORA da preživi naše penzionisanje, jer i naša buduća sreća u velikoj meri zavisi od toga kako Nikolina stvarna žena i moj vrlo povremeni momak gledaju na situaciju, pod pretpostavkom da bih se čak potrudio da mu kažem, tj.

Nikola i ja smo delili kancelariju i voz kući pet dana u nedelji već 20 godina. On me zove, njegova „poslovna žena“ – ja sam Dajana. Nikola ima pravu ženu i porodicu za koju znam od prvog dana, a ja sam mnogo godina razvedena, ali sam srećna u svojoj koži.

Kao i mnogi profesionalni odnosi, bili smo veoma profesionalni i postali smo veoma bliski tokom godina. Podelili smo stvari koje ne bismo delili sa našim „pravim“ prijateljima i porodicom samo na osnovu vremena provedenog zajedno, a takođe smo zajedno doživeli mnogo prekretnica u ličnom životu.

erotska prica prijateljiNikada se nismo družili van posla osim funkcija u kancelariji i nikada nismo bili jedni kod drugih. Tako je bilo sve dok se naš zajednički datum penzionisanja nije nadvio nad nama, stvarajući sve teži posao.

Šanse za penziju su se smanjivale svakim danom – moglo bi se reći da je smrt za hiljadu rezova. Nećemo se više videti – to nije bila suština naše veze, ali svaki dan sam počela da „znam“ da će mi nedostajati. Nikola i ja smo imali neku vrstu odnosa brat/sestra, i nedostajali bi nam svakodnevna bliskost, zafrkancija, smeh i zezanje.

Kao da polako umiremo, zamišljala sam da se on oseća isto na nekom nivou (nismo razgovarali o takvim stvarima), ali moje najvažnije misli su bile: „Kako se snaći u prekidu ovakvih odnosa? Oboje smo znali da će se to na kraju završiti. Nije da nemamo sve vrste zajedničkih stvari, ali bez strukture i okvira rada, da li bismo imali nešto stvarno?“

Osećala sam da to neće biti jedini nedostatak za mene u penziji. Imam druge (ženske) poslovne prijateljice za koje znam da ću viđati jer se družimo van posla, ali će mi nedostajati Nikola. Probudila sam se nekoliko puta tokom prošlog meseca i zamišljala ga pored sebe – moj pravi muž je bio pristojan momak, ali je preminuo pre mnogo godina.

Čak i kada se udvarao, bio je fin, nežan, siguran – šta bi devojka više mogla da poželi? Nikada nismo imali decu, a gledajući unazad, verovatno je bilo zato što smo imali seks samo nekoliko puta mesečno, ukupno 10 minuta na svakoj sesiji.

U mojim naporima da pronađem razum, pronalaženje načina da održim vezu redovno mi je ispunjavalo misli. Da li treba da prihvatim da je ovo jedna od stvari koje penzionisanje čini, i da samo… pustim to? Otišala sam čak i kod psihoterapeuta Milana, gde smo razgovarali o intenzivnom prijateljstvu koje čovek može imati, kao kolege sa posla, komšije, školski prijatelji, bilo šta što postoji, kako biste rekli, u „okviru“; ali šta se dešava kada to prođe?

Odnos van kancelarije bi zahtevao više posla, ili možda jednostavno nije moguć. To je siguran način, kako Milan kaže, da se nekome veoma približite. „Na neki način“, kaže on, „štitimo se okvirom koji postavljamo oko određenih prijateljstava.“ On takođe smatra da je ključno da jedina osoba sa kojom treba da razgovaram o tome on sam, takođe nisam bila u mogućnosti.

„Izgleda da postoji određena količina straha oko toga šta bi se moglo dogoditi ako pokušate da promenite ovo prijateljstvo. Iznesite to van posla; U ovoj situaciji, posao je kao roditelj, omogućio vam je granicu tako da niste morali da razmišljate o svom prijateljstvu. Sada će se to završiti, na vama je oboje šta će se dalje desiti.“ Nekim ljudima je još uvek teško da se pomire sa time što su heteroseksualni muškarci i žene „samo“ prijatelji. Možete li zaista održati ovo prijateljstvo van posla?

Možda. Svakako vredi pokušati, ali ipak sam bio rastrzana. Sledećeg jutra sam zaslepila Nikolu, što je izazvalo trenutnu tišinu između nas. Napetost je bila opipljiva – čak ni pitanje da li će kafa razbiti led nije ga preseklo. Jutro je izgledalo kao večnost, a Nikola je dao sve od sebe, ali nije bio ponuđen kontakt očima.

Svakodnevna pomisao o tome kako ćemo se oboje snaći sada je bila „hoće li nam biti dozvoljeno“? Moj um je radio prekovremeno – kako se Nikola zaista osećao jer mnogo zavisi od toga kako se on oseća – šta, ako uopšte, njegova žena misli o našem prijateljstvu?

Uprkos tome što žive u navodno prosvetljenom društvu, nekim ljudima je i dalje teško da se pomire sa heteroseksualnim muškarcima i ženama koji su „samo“ prijatelji. Čini se da mnogo toga zavisi od kulturnih normi (kada sam otišao iz Beograda na selo, vrlo malo ljudi koje sam upoznao je imalo prijatelje suprotnog pola, samo su ljudi sa kojima su se bavili sportom ili nekim drugim „okvirom“ mogli da definišu svoj odnos).

„Doći će do ogromnog gubitka rutine kada prestanete da radite“, kaže Milan, „pa pretpostavljam da je potencijalni gubitak njega isprepleten sa tim.“ Čini se da ste potpuno u redu sa penzijom i izgleda da imate dobar život van nje, ali to je velika životna faza i mislim da biste trebali dozvoliti sebi da osetite.

Setila sam se da je Milan rekao: „Možete da predložite nešto poput; Zašto se ne nađemo na ručku 2 meseca nakon što smo otišli ​​u penziju?“ „Da“, odgovorio sam, „mogli bismo to da uradimo na veoma zabavan, lagan način, a ne na težak „treba da uspostavimo novo prijateljstvo“ .” „Ako Nikola kaže „Ne“, to je razočarenje, ali znaćete. Ako on kaže „Da“, to može da odredi za oboje da postoji nešto što oboje želite da nastavite.

Preostala su mi dva dana do prinudne penzije, bila sam odlučna da razvedrim raspoloženje. Način na koji sam to uradila bilo je veoma „nekarakterno“, ali nešto u meni je htelo da se obučem potpuno van karaktera.

Maloprodajna terapija je bila nešto što nisam radila godinama, i moram priznati, želela sam da isprovociram Nikolu i da mu dam nešto posebno. Došao je sat za ručak, pa sam rekala Nikoli da ću malo zakasniti zbog termina kod zubara. Podigao je pogled, nasmešio se i rekao: „Nema problema, mislim da se kompanija neće protiviti jer smo im dali dosta sati tokom godina.“

Tek sa 60 godina, pokušavala sam da se setim koliko je godina prošlo otkako sam se poslednji put potrudila da se ophodim prema sebi. Skrasila sam se na najboljem delu od pre 20 godina. Pogledala sam u mnoge izloge pokušavajući da izaberem pametnu, ali različitu odeću – želela sam sasvim drugačiji izgled. Prvo, prvo, termin za kosu. „Zdravo Dajana, drago mi je što te vidim – da li ti je to uobičajeno?“ „Ne, sve promene za mene, hvala. Želim zanimljiviji izgled.”

Posle nekih pokušaja i grešaka, friziraj ovako i onako, pozadi, napred, začešljana sa strane – pričaj o tome kakvu bih haljinu nosila, minđuše, ako ih ima – uobičajene stvari koje okreću glave momcima bez obzira na njene godine. Složili su se da haljina treba da diktira njen „novi izgled“, pa su se dogovorili da nastave za sat vremena. Kupovina za radnjom, provela sam isprobavanje raznih stilova, boja, previše otkrivajućih, nedovoljno otkrivajućih itd. Zasmejala sam se prisećajući se svih mojih tinejdžerskih poza – ponovo sam proživljavala različite ere svog života.

Našla sam haljinu i pokazala je svojoj frizerki kako bih završila izgled.

Kada sam se vratila u kancelariju, Nikola me je pogledao pravo u lice i rekao: „Vau, nikad te nisam video našminkanu, izgledaš divno Dajana.“ Bila sam tako polaskana i podsetila sam ga, kao da mu je potrebno podsećanje, da iz kancelarije sutra rano odlazi. Poslednji dan – tradicija kompanije.

Po dolasku sledećeg dana, mučla sam se sa svojim novim izgledom pa sam ušala nešto ranije. Na pola hodnika nalazilo se nekoliko kartica i grozdova cveća iz različitih odeljenja sa kojima sam radila tokom godina.

Neke od kartica bile su za Nikolu i kutiju koja je jasno sadržavala bocu šampanjca, a druge su sadržavale obilne količine njegovog omiljenog lagera.

Kao i obično sa ovakvim događajima, bio je slobodan dan od svakodnevne kancelarijske rutine. Čak su i žene koje su godinama jedva razgovarale sa mnom voljno potpisivale mnoge kartice koje su sada krasile moj sto.

Mnogo kolača, sokova od pomorandže, kiflica i čokolada pojedeno je pre 16 časova. bila je predviđena poseta kafani. Nikola je već konzumirao priličnu količinu lagera. Iznenadila ga je velika količina žena koje su se smejale i pričale viceve ​​koje su bile praćene bučnim, čak i razvratnim, urlicima i kikotima koje samo žene mogu da stvore.

Nešto pre 15:45, obe kancelarije su se raščišćavale. Otišla sam do toaleta da se malo „popravim“. Bila sam zahvalan na šampanjcu, jer da sam bio trezna, bila bih uzavrela olupina. Izašla sam nešto posle 4, otkrivajući uvid u svoju ženstvenu stranu. Prvi put sam otkrila dekolte i obukla haljinu i cipele koje su bile podjednako pametne i seksi, osećala sam se fenomenalno. Krenula sam samouvereno na pet minuta hoda do paba.

Zabava je sada bila u punom jeku jer su mnogi već bili na drugom i trećem piću. Buka je, razumljivo, bila bučna sve dok nije stigao upravnik posla da nama penzionerima održi oproštajni govor. Koliko god oproštajni govori bili neiskreni, to je i dalje bila tradicija kojoj smo se Nikola i ja radovali.

Oko 17:30, mnoge kolege su krenule, ostavljajući nekoliko zaostalih i prvu priliku da Nikola i ja razmenimo svoje misli o svemu.

Nikoline prve reči koje mi je uputio bile su jednostavno: „Dajana, izvinjavam se pre nego što ovo kažem, ali trudim se da te pogledam a da ne želim da ti uđem u gaće. Oduševila si me i dala mi osećanja za koja sam mislio da su odavno nestala.“

Pogledala sam ga i nasmešila se: „Dugo sam želela da te čujem kako to kažeš. Čak sam i sanjala da me jebeš, zamišljajući nas kako istražujemo tela jedno drugog satima.“

Oboje smo se gledali u oči, puni požude i očekivanog zadovoljstva. Nikola je telefonirao rekavši da je popio nekoliko previše i da će prenoćiti. I ja sam uradila isto.

Nije bilo potrebe da pričamo, ono što smo oboje doživljavali je bila kulminacija poverenja, prijateljstva, požude i, trenutno, ljubavi.

„Dajana, želim da te odvedem gore – sobu 8 – i želim da te jebem celu noć, iz svakog ugla. Dajem ti bar masažu stopala, glave i celog tela pre nego što se spustim na tebe onoliko dugo koliko je potrebno – da li si u redu sa tim?“

„Da, Nikola, ali pod jednim uslovom – sastajemo se u drugom hotelu svakih nekoliko meseci da ponovimo trku. Imamo li dogovor?“

„Da, imamo mnogo čemu da se radujemo. Dogovoreno, Dajana.”

Oboje bismo bili nervozni, imali bismo problema sa performansama i sumnjali u imidž tela, ali smo brzo shvatili da će nam poverenje, iskrenost i iskreno prijateljstvo koje smo izgradili omogućiti da uživamo jedni u drugima još mnogo duže.

Oceni me 😉
[Ukupno: 0 Prosečno: 0]
Post Views: 226